Abstract des Autors

Thirty junior basketball players participated in the survey aimed to explore the impact of complex and plyometric method of training on maximal vertical jump height, in order to determine more effective method of training in practice. Study participants were divided into three equal groups of ten subjects, two experimental groups (group 1 – complex method of training, group 2- plyometric method of training) and control group. More experimental groups, in addition to regular basketball technical and tactical training, twice a week had more complex, ie, plyometric training, while control subjects had only technical and tactical training. Variables are divided into two groups: body weight, body height and skin folds are marked morphological variables and the maximum vertical jump height as the variable motor. It was found, analyzing the results from initial and final measurements that the maximum vertical jump height improved being under the influence of experimental factors in both experimental groups, whereas in the control group no significant changes occured. Experimental group changes p = 0.05, control group p=0.09. Morphological variables didn't significantly changed after application of experimental treatments. Further analysis of data showed no significant differences between experimental groups at the final measurements. Research has shown that there is no difference in the efficiency of the complex and plyometric training methods in a manner that is applied to our research and that these methods of training in ten weeks time can significantly affect the improvement of the task as it capped the maximum vertical jump. Verf.-Referat

Abstract des Autors

Тридесет кошаркаша јуниора учествовали су у истраживању чији је циљ да се истражи утицај комплексног и плиометријског метода тренинга на максималну висину вертикалног скока, односно, да се утврди који од примењених тренажних метода је ефикаснији у пракси. Учесници истраживања су подељени у три једнаке групе, по десет испитаника, две експерименталне (група 1 - комплексни метод тренинга, група 2 - плиометријски метод тренинга) и контролну групу. Експерименталне групе су, поред редовних техничко-тактичких кошаркашких тренинга, имале и два пута седмично додатне комплексне, односно, плиометријске тренинге, док су испитаници контролне групе имали једино техничко-тактичке кошаркашке тренинге. Варијабле су подељене у две групе: Телесна маса (ТМ), Телесна висина (ТВ) и Поткожно масно ткиво (МТ) су означене као морфолошке варијабле и Максимална висина вертикалног скока (ВС) као моторичка варијабла. Анализирајући резултате са иницијалног и финалног мерења утврђено је да се под утицајем експерименталног фактора максимална висина вертикалног скока статистички значајно побољшала у обе експерименталне групе (п=0,05), док се у контролној групи нису десиле значајније промјене (п=0,09). Морфолошке варијабле се нису статистички значајно промениле након примене експерименталног третмана. Даљом анализом података утврђено је да не постоји статистички значајна разлика између експерименталних група на финалном мерењу, односно, истраживање је показало да не постоји разлика у ефикасности комплексног и плиометријског метода тренинга на начин који је примењен у нашем истраживању, те да се применом ових метода тренинга у десетонедељном периоду може значајније утицати на побољшање кретног задатка какав је максималани вертикалани скок. Verf.-Referat